Програм

Франц Лист 
TOTENTANZ (ПЛЕС СМРТИ: ПАРАФРАЗА НА DIES IRAE) за клавир и оркестар, S.126 (1849-53; 1859)  16’

ФАУСТ СИМФОНИЈА, у три карактерне слике, за оркестар уз учешће мушког хора и соло тенора, S.108 (1854, rev. 1857-61, 1880)   70'
Faust
Gretchen
Mephistopheles - Мистични хор 

Мађарски композитор и пијаниста Франц Лист једна је од најмаркатнијих уметничких личности 19. века. Активан као диригент, музички педагог и писац, али и велики хуманиста и добротвор, остао је ипак највише упамћен као пијаниста-виртуоз и плодан аутор музике различитих жанрова: понајпре клавирске и оркестарске (творац је симфонијске поеме), али и световне и духовне вокалне музике (соло песме, хорови).
Дела Франца Листа на вечерашњем програму приказују два стална и међусобно повезана извора инспирације у његовом стваралаштву: с једне стране, фасцинираност смрћу (овој групи припадају и клавирске композиције попут Funérailles, La lugubre gondola, Pensé des morts…), а с друге стране, опчињеност демонским силама и борбом добра и зла унутар човека, разоткривајући Листово посебно поимање хришћанске вере (ту спадају и неке од његових најпознатијих композиција као што су три Мефисто валцера, Соната за клавир у хa-молу и Соната После читања Дантеа).

Комад за клавир и оркестар Totentanz (Парафраза на Dies Irae) инспирисан је чувеном фреском Тријумф смрти Франческа Траинија коју је Лист видео у Пизи 1838. године. Средњовековна секвенца Dies Irae, коју је Берлиоз ефектно искористио у последњем ставу Фантастичне симфоније како би приказао гротескни плес вештица, послужила је као тема за низ од шест варијација у којима је сликовито, у најбољем роматичарском маниру, дочаран след застрашујућих слика приказаних у апокалиптичном тексту секвенце Dies Irae (лат. „Дан беса“).
Осим дескриптивног третмана оркестра (на пример, неки аутори повезују коришћење технике цол легно у деоницама гудача са шкрипом костију скелета који играју!) Totentanz нуди и „каталог“ највиртуознијих клавирских техника, те представља прави tour de force за пијанисту. Ту су паралелне октаве, као и октаве које се брзо измењују између обе руке, огромни скокови, ултрабрзи пасажи, фигуре и репетиције тонова, глисанда, скале, полифони и полиритмички одсеци… Ипак, оно што највише фасцинира јесте чињеница да је Лист у Totentanz  „разоткрио“ перкусивну природу клавира и приказао сасвим нове изражајне могућности овог инструмента, чиме је утро пут композиторима попут Бартока, Прокофјева и Рахмањинова.

Фауст симфонија Франца Листа инспирисана је драмом у стиховима Фауст Јохана фон Гетеа (1749-1832), тачније њеним Првим делом чији су главни протагонисти Фауст, Грета (Маргарета) и Мефисто (ђаво). Немачка легенда о Фаусту, бриљантном научнику који је продао душу ђаволу како би поново био млад и уживао у телесним насладама којих се одрицао током читавог живота, вероватно потиче из 16. века и послужила је као основа за бројна књижевна, ликовна, музичка и филмска остварења. Пун назив Листовог дела – Фауст симфонија, у три карактерне слике, као и називи ставова (Фауст, Грета и Мефисто) показују да композитор није желео да преприча радњу Гетеове драме. Напротив, он је пажњу фокусирао на три главна лика и урадио је њихове „музичке портрете“. Сам Фауст је описан са чак пет различитих тематских материјала, који приказују различите аспекте његове личности. Исте теме, али у врло карикираном виду, чине основу и Мефистофеловог музичког портрета: јер, према Гетеу, ђаво не може ништа да створи, већ само да уништи, па је тиме приказана његова моћ да исквари чак и особу као што је Фауст – кога Бог, у „Прологу на Небу“ Гетеове драме, сматра за свог оданог слугу. Ипак, Мефисто је немоћан пред Гретином невиношћу, па се њена тема (из II става) појављује у неизмењеном виду и на крају успева да „отера“ нечастивог.
Лист је завршио Фауст симфонију брзо, у силовитом налету инспирације, већ 1854, да би је три године касније ревидирао. Најважнија измена коју је том приликом унео јесте завршни Мистични хор, смирен и свечан, компонован на оригиналне завршне стихове Другог дела Гетеовог Фауста.
Јелена Јанковић

Једно од најоригиналнијих диригентских имена у српској музици, Бојан Суђић је шеф диригент и уметнички директор ансамбала Музичке продукције РТС и професор дириговања на Факултету музичке уметности у Београду. Подједнако је успешан као симфонијски, хорски и оперски диригент. Са ансамблима РТС тумачио је репертоар у распону од Палестрине и Монтевердија до Стравинског и Пуленка. Под његовим вођством премијерно су изведене на десетине хорских, симфонијских и вокално-симфонијских дела савремених аутора, али и прва извођења у нашем времену и први снимци значајних дела српске баштине.
„Он је природни таленат са изузетним стилом и са једном од најлепших техника коју сам икада видео" (Матс Лиљерос, Хувудстадтсбладет, Хелсинки).

Дејан Лазић наступа са угледним оркестрима и диригентима међу којима су Будимпештански фестивалски оркестар, Ротердамска филхармонија, Филхармонија оркестар, Симфонијски оркестар Града Бирмингема, Бамбершки симфоничари, Оркестар Шведског радија, Дански национални оркестар, Хелсиншка филхармонија, Аустралијски камерни оркестар и Симфонијски оркестар НХК, Иван Фишер, Владимир Ашкенази, Ђовани Антонини, Кирил Петренко, Роберт Спано... У лето 2011. дебитовао је на престижном фестивалу BBC Proms, где је имао два концерта. У текућој сезони наступа са Будимпештанским фестивалским оркестром у Будимпешти, Генту, Милану и на Бетовеновом фестивалу у Бону, затим са Базелским камерним оркестром, у бечком Конзертхаусу...
Снима за Channel Classics и објавио је до сада десетак дискова који су наишли на признање стручне критике. Његов снимак уживо Концерта бр. 2 Рахмањинова са Лондонским филхармонијским оркестром и Кирилом Петренком освојио је престижну награду Echo Klassik у Немачкој, 2009. године.

Млади мађарски тенор Петер Балцо је био финалиста Такмичења и фестивала Mezzo телевизије, 2009. године, што му је омогућило да учествује у оперским продукцијама у Швајцарској и Мађарској, а церемонију доделе признања најуспешнијим такмичарима преносила је уживо Mezzo телевизија широм Европе. Такође је освојио Специјалну награду Театра Комунале у Болоњи на Међународном такмичењу певача Пучини (Лука, Италија), 2011. године. До сада се истакао у улогама Алфреда (Травијата), Дон Отавија (Дон Ђовани), Ромеа (Гуно – Ромео и Јулија) и другим, у позоришним кућама у Мађарској, Италији и Словенији.