Франц Лист (1811-1886) 30’
СОНАТА хa-мол, С. 178 (1852-53)

Pauza

Жоао Годињо (1976)
АРСОН (Fogo posto – Подметање пожара) 12’

Томас Сметринс (1977)
ON THE NATURE OF PROGRAM MUSIC (О природи програмске музике – „Свети Фрања хода по Мору Спокојства”)   7’

Вит Зоухар (1966)
KNOTS (Чворови)   8’

Божидар Обрадиновић (1974)
ПОШТАР ШЕВАЛ САМОСТАЛНО ПОБЕЂУЈЕ ВРЕМЕ – поруџбина Југоконцерта за 43. Бемус 6’50“

Нана Форте (1981)
A BROKEN CAR (Покварени аутомобил)   7’15“

Божидар Обрадиновић рођен је 1974. у Београду. Завршио је Музичку школу Славенски и дипломирао је Одсеку за композицију и оркестрацију Факултета музичке уметности у Београду 2002. године у класи Зорана Ерића.
Активан је као композитор и извођач: као пијаниста, наступа са својом групом Равно Небо, а као перкусиониста сарађивао је са world music ансамблом Shira Utfila. Његове композиције извођене су у Србији и иностранству (Холандија, Бразил, Велика Британија, Румунија), укључујући и бројне фестивале као што су Студент Фест – Темишвар, Румунија (1997), Међународна трибина композитора у Београду (1998, 2000, 2002, 2005, 2007, 2008), World Music Festival – Ниш (2001), Ринг-Ринг Фестивал – Београд (2002), БЕЛЕФ (2002, 2005), Интерзоне Фестивал – Нови Сад (2002), EXIT FEST – Нови Сад (2003), БЕМУС (2006), Харпфест – Рио де Жанеиро, Бразил (2008).
Стваралаштво:
Композиција Нептун ремаке за траку и инструментални ансамбл била је уврштена у званични програм прославе 600 година Града Београда. Дуо за алт флауту и енглески рог изведен је у Амстердаму 2005, као поруџбина Фондације Лео Смит у оквиру пројекта музичке размене између Амстердама и Београда. Scallywag за флауту, бас кларинет, вибрафон, клавир, виолину и виолончело извео је 2005. на Међународној трибини композитора у Београду ансамбл за савремену музику Сентиери Селвагги из Италије, који је и поручио дело. Божидар Обрадиновић сарађивао је са српским електро-поп и рок групама Мистаке Мистаке и Деца Лоших Музичара и са певачицом Кети Отри (САД) на БЕЛЕФ-у 2005. године.
Његова композиција Ромар за женски хор и клавир била је поруџбина БЕМУС-а 2006. Заједно са још троје српских композитора (Ања Ђорђевић, Игор Гостушки и Владимир Пејковић) компоновао је музику за музичко-сценско остварење Тесла – Тотал Рефлецтион (поруџбина Југоконцерта), које је премијерно изведено децембра 2006. у Југословенском драмском позоришту у Београду.
Године 2008. компоновао је дело Сан, светлост, кретање за четири харфе и гудачки оркестар за завршни концерт Београдског фестивала харфе (поруџбина Југоконцерта) и композицију Церемонијал за гудачки оркестар, као поруџбину Београдског камерног оркестра Љубица Марић.

Поштар Шевал самостално побеђује време
Композиција Поштар Шевал самостално побеђује време инспирисана је Идеалном палатом и причом о њеном пореклу.
Фердинанд Шевал је био службеник француске Поште. Прелазио је 30 километара дневно и успут сакупљао и доносио на своје имање камење и друге материјале потребне за изградњу. Радећи напорно пуне 33 године, потпуно сам је створио ремек-дело наивне и спонтане архитектуре, кућу-скулптуру која у себи обједињује многе стилове и која је конструисана на танкој ивици између архитектонског и скулптуралног дизајна. Митски/поетски градитељ Шевал је постепено материјализовао кућу из своје маште, захваљујући фанатичној упорности и енергији, покоривши на тај начин и простор и време.
Инспирација за ову композицију је такође потекла из приче о “обичном” човеку који је креативно и смислено променио стварност помоћу сопственог рада и који је створио трајну не/функционалну вредност, причу о данас изгубљеном типу сањара који упркос неразумевању и осуди од стране свеприсутног провинцијалног духа, на крају тријумфује.
Однос према теми Лист и пејзаж дефинисан је кроз унапред постављен “програм” и Идеалну палату као специфичан извор инспирације, као и кроз коришћење и разумевање речи инспирација у смислу њених могућих значења за једног уметника из 19. века. Тема се такође огледа у музичком језику, садржају и форми композиције која кореспондира и комуницира са романтичарским пијанизмом и духом тога доба, али из данашње перспективе.

Рођен у Лисабону 1976, Жоао Годињо (João Godinho) је почео да учи клавир у шестој години. Након дипломе из економије, одлучује да промени свој професионални пут и уписује студије композиције. Дипломирао је на Високој школи за музику (Escola Superior de Música) у Лисабону 2006. Студирао је код уметника као што су Серђо Азеведо, Жоао Мадуреира, Кристофер Бохман, Луиш Тиноко, Карлос Фернандез и Жозе Луиш Фереира.
Поред бављења класичном музиком, активан је и као радијски спикер, менаџер у култури, уметнички агент, ПР и маркетинг менаџер и програмер у култури. Од 1993. године бави се и титловањем опера, позоришних представа и мјузикала. Од септембра 2008. до августа 2010. био је уредник музичког програма у Културном центру Белeм у Лисабону.
Стваралаштво:
Као професионални композитор, дебитовао је 2006, премијером балета Каминари, којом је инаугурисана нова балетска трупа кореографа Сезара Мониза. Уследила је премијера композиције De Queda em Queda за клавир и гудачки квартет, коју је поручио ансамбл Orchestrutopica, у Auditorijumu Culturgest. Године 2007. компоновао је кратку композицију за соло маримбу Insecto Xilófago, као поруџбину Antena2/Prémio Jovens Músicos. Следеће година је премијерно изведено дело O Marionetista за алт саксофон и гудачки квартет, поруџбина ансамбла Orchestrutopica и Музичког фестивала у Ешторилу.
Од 2007. сарађује са певачицом фадо музике Жоаном Амендоеиром, као аранжер и уметнички директор групе Joana Amendoeira & Mar Ensemble. Њихов истоимени ЦД из 2008. године освојио је Награду Amália Rodrigues за најбољи фадо албум године. Композиције са тог албума су такође изведене у верзији за оркестар од стране Orquestra do Algarve in Faro i Orquestra Nacional do Porto у дворани Casa da Música, оба пута под управом диригента Освалда Фереире.
Поред класичне музике, његова интересовања се шире на џез, народну музику, world music, бразилску и латино музику, поп, електронику и модерне правце, што све снажно утиче на његово композиторско стваралаштво. Као самоуки музичар, има изразит афинитет ка импровизацији и џезу. Године 2008, заједно са Александром Авила, основао је Летњу школу џеза у Лисабону, чији се курсеви одржавају сваке године у јулу месецу у Културном центру Белéм.

Подметање пожара (Арсон [Фого Посто])
Месец август 2010. године био је трагичан за португалске шуме. Током лета, забележено је више од 15.000 пожара, са преко 100.000 хектара уништене шуме (што представља више од 1% укупне територије Португалије). Праћене ове трагедије у медијима било је веома узнемирујуће, а нарочито је било страшно то што су власти процениле да је барем 40% пожара било намерно изазвано (“арсон” и “фого посто” на португалском значи “подметање пожара”).
Једног од тих врелих августовских дана стигао ми је изазов – да напишем клавирску композицију на тему Лист и пејзаж.
По правилу, уништавање природе од стране људске врсте има уочљиве комерцијалне, културне или демографске мотиве у позадини. Међутим, постоје необични случајеви који не спадају ни у једну од поменутих категорија, као на пример пироманија. Подметање пожара од стране пироманијака је изолован случај у коме људско биће уништава природу с једним јединим циљем: да осети еуфорију проузроковану уништењем, као и визуелним и звучним спектаклом који пружа ватра.
Арсон је музичка халуцинација, нарација из ума пироманијака који извршава злочин, а потом остаје да посматра спектакуларну представу. Комад фантазира о стимулацији чула коју код починиоца изазива чин паљења ватре, посматрање како се шире пламенови и размишљање о бојама и текстурама које емитују дрвеће, трава, грмље и земља. Пироман је хипнотисан звуком пуцкетања ватре свуда око њега и слуша запаљиве фрагменте музике који се топе у врелини адреналинског удара који га обузима. И он халуцинира… халуцинира о Листу, ватреном виртуозу. Пироман и ватра постају једно; божански, прочишћујући, прождрљиви, неконтролисани. У вртоглавици ове звучне пећнице он налази блаженство – засићен и умирен – чак иако је то блаженство ефемерно попут саме ватре.

Вит Зоухар (1966) је композитор, музиколог и предавач. Као дете, добио је прве поуке у музици од својих родитеља. Студирао је композицију на Јаначек академији за музику и извођачке уметности у Брну (у класи Иштвана) и на Високој школи за музику и извођачке уметности у Грацу (у класама Паг-Пана и Пресла), као и музикологију на Универзитету Масарyк у Брну. На Јаначек академији је и магистрирао. Такође је похађао курсеве композиције на Академији Киђана у Сијени (код Донатонија) и у Дармштату (код Кејџа и Ксенакиса).
Стваралаштво:
Зоухар је компоновао више од педесет камерних оркестарских и електроакустичких композиција, перформанса и звучних инсталација. Његове опере Цорониде (2000) и Торсо (заједно са Т. Ханзлíком, 2003) постављене су у Народном позоришту у Прагу и у Teatro Asioli Corregio, као и на бројним фестивалима; композицију Noci Dnem (2005) поручило је Народно позориште у Брну. Балет Wide Crossing (1996) је извођен у Опери Граца и Кући позоришне уметности у Бечу. Године 2009. Народно позориште у Прагу поручило је од Зоухара музику за комад Julijusa Cejera Radúz and Mahulena. Зоухар је примио поруџбине за камерне композиције од различитих ансамбала (DAMA DAMA, Ensemble damian, ensemble MoENS, Duo Ardašev, Malle Symen Quartet) и фестивала (Baroko Olomouc, Poesiefestival Berlin, Concentus Moraviae, Изложба нове музике у Брну), а композиције су му извођене, између осталог, на Прашком пролећу, Музичком фестивалу у Шлезвиг-Холштајну, фестивалу Hörgänge Wien, фестивалу нове музике Остравски дани, Форфесту, фестивалима Mélos-Etos у Братислави и Музика нашег времена у Будимпешти, на Међународном музичком фестивалу у Брну итд. Његове оркестарске композиције изводе Филхармонија Брна, Моравска филхармонија и други. Био је резидентни композитор у Институту за електронску музику и акустику у Грацу и у уметничком центру Wеркстадт Граз. Освојио је бројне престижне награде, између осталих на такмичењима Musica Nova и Generace, као и стипендију Града Граца. Блиско сарађује са ансамблом удараљки DAMA DAMA и Ensemble Damian.
Композиције Вита Зоухара објављене су на различитим ЦД издањима. Године 2004. објавио је књигу Постмодерна музика? Немачка дебата на крају 20. века (Postmodern Music? German Debate at the End of 20th Century). Реконструисао је оригиналну верзију Електронске поеме Едгара Варезеа за IEM-CUBE. Учествује у пројекту издавања комплетних дела Бохуслава Мартинуа и обавља функцију потпредседника Фондације Бохуслав Мартину у Прагу. Заједно са Зденеком Зоухаром објавио је 2008. књигу Драги пријатељу. Писма Бохуслава Мартинуа Зденеку Зоухару (Dear Friend. Bohuslav Martinů’s Letters to Zdeněk Zouhar). Године 2011. био је кооснивач (заједно са Јозефом Гриндлером) програма Слyшет јинак / Андерс Хöрен (Различита слушања) који је окренут ка новим методама музичке едукације (као што су компоновање у учионици и учење кроз нову музику).
Од 1992. Зоухар предаје на Одсеку за музичку педагогију Универзитета Палацки у чешком граду Оломоуцу, а од 1995. је био члан Управног одбора Фондације Бохуслав Мартину. Године 2003. изабран је за потпредседника Фондације Бохуслав Мартину. Од 2003. до 2006. био је продекан Педагошког факултета Универзитета Палацки у Оломоуцу.

Чворови (Knots)
Комад Knots заснован је на истоименој књизи Роналда Дејвида Леинга. Различити обрасци, музички гестови и идиоми се спајају и преплићу у овом комаду, док њихове интеракције формирају релативно (не)познате клавирске пејзаже. Чворови, у којима се додирују различити музички гестови, играју двоструку улогу: у променљивом контексту, ове „тачке сусрета“ дају нове димензије смисла и структуре. Форма дела показује обрисе троделности, а присутне су референце на клавирски стил Франца Листа у измењивању експресивних и виртуозних пасажа. Поднаслов композиције „врхови прстију“ описује „кадар“ тј. тренутак пре него да прст додирне дирку и представља паралелу са завршном реченицом у књизи Кнотс:
“Изјава је бесмислена
Прст је нем”.

Томас Сметринс (Thomas Smetryns) рођен је у Генту 1977. године. Студирао је композицију у класи Годфрида-Вилема Раеса, а гитару, лауту и теорбу са Идом Полк и Филипом Малфејтом на Конзерваторијуму у Генту. Заједно са америчким композиторима Брентом Ветерсом и Џонатоном Кирком формира уметнички колектив „Medusa”. Сметринс је компоновао дела за уметнике као што су Spectra Ensemble, Дан Ванде Вале, трубач Џејсон Прајс, M&M ensemble, and the HERMESensemble. Такође је активан као лаутиста у ансамблу Oberon Consort који изводи музику италијанске ренесансе и раног барока. Као ди-џеј који ради искључиво са плочама на 78 обртаја, бави се смештањем музичке прошлости у савремени контекст. Томас Сметринс предаје анализу музике 20. века на Конзерваторијуму у Генту, као и гитару на Конзерваторијуму у Остендеу.
Стваралаштво:
Композиције Томаса Сметринса су резултат трагања за личном, експерименталном музичком праксом која ипак остаје укорењена у историјској и/или друштвеној (под)свести. Многе од његових композиција засноване су на стваралаштву других музичара (нпр. Клаудија Монтевердија у пројекту Terza Prattica, Мисисипи-Џона Хрта у клавирском комаду Хурт, отоманског музичара Алија Уфкија у најновијем комаду за ансамбл Extremely slowed down 17th century Turkish Melody with Variations).
За Томаса Сметринса, компоновање је више од самог „прављења композиција“. За њега је најважније промишљање односа између музике и друштва. Његове композиције увек истражују један или више аспеката овог односа. Имајући у виду да, наравно, не постоји јединствен одговор на ово питање – да је стварност, заправо, калеидоскопска и различита за сваку особу – Томас Сметринс стално трага за нијансама. Једна од његових првих композиција, Фаде Оут, илуструје прву фазу у његовом стваралаштву. У овој композицији присутна је једна значајна звучна карактеристика коју деле сви инструменти: једном кад се нота одсвира, она „одумире“. Настојање да се овај карактеристичан аспект звука држи под контролом, у циљу осветљавања различитих промена у тонској боји и „нестајањима звука“ (фаде-оутс) резултира веома детаљним представама звучног резултата. У овој, као и другим раним композицијама, Томас Сметринс је развио интересовање за графичко представљање музике и истраживао је могућности интерпретације. Композиције Пеаце Антхем и Гуитар Енвиронмент су примери дела која илуструју разноврсне могућности које нуди графичка нотација. Ипак, она никада није сама себи циљ, већ је више реч о томе да композитор жели да створи партитуру у којој се жељени звук постиже са минимумом информација, док је извођачу дата максимална слобода. Томас Сметринс често наслојава различите музичке светове у својим композицијама. На пример, у композицији …анотхер јуст анотхер оне ман банд… уочава се нивоа музичког развоја: док „човек-ансамбл“ (тхе оне ман банд) на почетку покушава да буде солистички и независан, касније нагиње ка свирању са ансамблом. Овакав развој се такође чује у оквиру ансамбла: ритам композиције, у почетку слободан и саморегулишући, развија се у правцу где музичару постају зависни једни од других. Сметринс често компоновању приступа интуитивно: то је најуочљивије у делима као што је А=а=а=а за трио удараљки, у коме се хармонски материјал заснива на фрагментима композиција за биг-бенд из 1940-их година. Понекад користи и импровизацију, нпр. у комаду Queue.

О природи програмске музике (On the Nature of Program Music) – „Свети Фрања хода по Мору Спокојства”
За Франца Листа, музика је била израз снажних емоција које су у њему будили одређени пејзажи. Када слушају или изводе такву композицију, музичари и слушаоци такође могу да „замисле“ неки пејзаж. Све је у снази имагинације. Наравно, у питању је нека врста игре: као слушалац или извођач добијате „референтни оквир“ (наслов) који вам омогућава да откријете одређене емоције и жеље (узнемиреност, самоћу, смиреност, духовност...) у тим пејзажима и њиховим становницима, баш као што можете да доживите нека осећања у музици. Добра ствар у вези са овом „игром“ је то што увек постоји „пренос“: формира се ланац комуникације који започиње и завршава се пејзажом (пејзаж – Лист – композиција са насловом – извођач покушава да дочара пејзаж – слушалац – пејзаж у машти слушаоца). али управо због те субјективности људске маште, првобитни пејзаж се веома разликује од оног који слушалац замишља.
Мој комад, заснован на једном од природом инспирисаних Листових комада, функционише другачије. Када сам завршио композицију, послао сам је у форми миди фајла својим пријатељима и замолио их да ми кажу да ли она у њиховим мислима призива сећање на неко одређено место, природни феномен или пејзаж. Питао сам их такође да осмисле „поднаслов“ за комад. На тај начин сакупио сам читав низ поднаслова које су дали моји пријатељи (моји слушаоци). Пијаниста који свира ово дело може слободно да изабере поднаслов са тог списка, онај за који сматра да највише одговара комаду. Интерпретација ће зависити од изабраног поднаслова, пошто пијаниста треба пажљиво да „призове“ ту атмосферу. Ланац комуникације сада изгледа овако: композиција – слушалац – одговарајући наслов – извођач покушава да ослика пејзаж из изабраног наслова – нови слушалац – Пејзаж.

Нана Форте (рођена 1981) дипломирала је композицију на Музичкој академији у Љубљани у класи Марка Михевца 2005. године. Постдипломске студије је похађала на Универзитету за музику Carl Maria von Weber у Дресдену, Немачка, у класи Лотара Фоитлендера. Од октобра 2007. наставља усавршавање на Универзитету у Берлину у класи познатог композитора Валтера Цимермана, где завршава постдипломске студије јула 2009. године.
Стваралаштво:
Компоновала је дела за солистичке инструменте, камерну и оркестарску музику, као и неколико комада за хор. Њена музика изводи се широм Европе, на концертима, међународним фестивалима и такмичењима: Rheinsberger Pfingstwerkstatt Neue Musik, Немачка, Weimarer Frühjahrstage für zeitgenössische Musik, Немачка, Музички Биенале, Хрватска, The Young Euro Classic 2007 Фестивал у Берлину, Фестивал Слоwинд 2008, Словенија, The Randspiele Zepernick Festival, Немачка, Међународна трибина композитора у Београду, Биеннале савремене музике у Коперу, Словенија, Фестивал Радовљица, Словенија, етц.
Нана Форте је међу ретким младим словеначким композиторима који посвећују велику пажњу компоновању нових дела за хор. Неке од њених хорских композиција су штампане и снимљене. У току студија, сарађивала је са многим словеначким хоровима и диригентима и освојила је велики број признања за свој рад у области хорске музике: Трећу награду на Националном такмичењу композитора у Словенији 1996; Другу награду на Међународном такмичењу хорских композиција АПЗ Тоне Томшич у Словенији 1999; њена композиција Ајда за мешовити хор је изабрана за обавезно дело на 4. Међународном такмичењу хорова у Марибору, Словенија, 2002; њена композиција Либера ме за два мешовита хора била је обавезна у финалу 5. Међународног такмичења за младе хорске диригенте у Љубљани 2009. и изводили су је многи словеначки и европски хорови (укључујући и Норвешки омладински хор са диригентом Рагнаром Расмусеном, јула 2010); њен комад Изштеванка (Бројалица) за мешовити хор извео је словеначки хор АПЗ Тоне Томшич у финалу такмичења European Choral Grand Prix 2008 у Дебрецену (Мађарска) и том приликом је освојио Прву награду (Гранд Приx). Године 2007. Нана Форте је представљала Републику Словенију у пројекту Еуропеан Енсембле Ацадемy који је организовао Музички савет Немачке (Deutscher Musikrat) поводом немачког председавања Европском Унијом. Њен комад Chiming (Притркавање) за камерни састав, компонован специјално за тај пројекат, изведен је у Дортмунду, Бремену, Љубљани, Риму и Бриселу. Августа 2007, њену оркестарску композицију Генесис је извео Оркестар Музичке академије у Љубљани са диригентом Џорџом Пеливанијаном на фестивалу Young Euro Classic у Берлину, а солисти су били кларинетиста Јоже Котар и акордеониста Борут Загорански. Исте године, представила је свој хорски комад Либера ме на Музичком Биенналу у Загребу. Новембра 2008, њена композиција О смрти соннет за дувачки квинтет и удараљке (поруџбина Дувачког квинтета Слоwинд) изведена је на Фестивалу Slowind у Филхармонијској дворани у Љубљани и изабрана је да представља Словенију на Међународном роструму композитора у Паризу. Маја 2010, њена композиција в ловљењу бесед мед изштевањем тишине (трагање за речима у току бројања тишине) за флауту и сопран освојила је Прву награду на 2. Биенналу савремене музике у Копру, Словенија.

Покварени аутомобил (A Broken Car)
Као композитор, често трагам за тишином – сваки ћошак града је испуњен разноврсном музиком са звучника, заглушујућом буком машина и звуцима уличног саобраћаја. Чак и у природи, тешко може да се нађе скровито, тихо место без неких ометајућих звукова из даљине. Модерна технологија је постала неизоставан део нашег урбаног окружења и снажно утиче на наше животе и на звучни амбијент у коме живимо. Свет се мења веома брзо, можемо лако да се крећемо око планете незамисливом брзином, понекад се чак чини да и време тече брже. Али, шта се дешава када технологија „затаји“ – на пример, ако вам се поквари аутомобил? У овој композицији, покушавам да ухватим управо тај тренутак. То је тренутак испуњен бесом и фрустрацијом када схватимо колико смо постали зависни од савремене технологије и колико постајемо неефикасни кад нас технологија изневери…

Лауреат Међународног конкурса у Даблину 2000. године, пијанисткиња Лидија Бизјак понела је ласкаву титулу Звезде у успону (Rising stars) 2000/01 и у оквиру истоимене турнеје наступила на девет концерата - у Њујорку (Carnegie Hall), Лондону (Wigmore Hall), Бечу (Musikverein), Амстердаму (Concertgebouw), Паризу (Cité de la Musique), Атини, Келну, Бриселу и Бирмингему.
После освајања конкурса Avant-scène на Париском конзерваторијуму, током 2002. извела је Равелов Концерт за леву руку у сали Cité de la Musique у Паризу и Шопенов Други концерт на Фестивалу у Лону (Француска). Учествовала је и на фестивалима као сто су Промс у Лондону, Фестивал у Локенхаусу (Аустрија), Folle journée ( Јапан, Француска), БЕМУС и НОМУС у Србији, Le Domaine Forget (Канада), Prussia Cove и Ст Магнус (Енглеска), бројни фестивали у Француској (Rok d'Anteron, Noan, Kolmar, Perigor-Noar, „Juventus“ у Камбреу), фестивал Мартину у Прагу, у Шарлотсвилу (САД)…
Рођена 1976. у Београду, дипломирала је и завршила последипломске студије на Париском конзерваторијуму са Првим наградама из клавира (Жак Рувије) и из камерне музике (Морис Бург), као и на ФМУ у Београду (А. Шандоров). Бројне награде на такмичењима за младе пијанисте, као и Октобарску награду града Београда, освојила је већ као ученица ниже и средње музичке школе Манојловић у класи Злате Малеш. Добитник је и награде за најбоље извођење Три прелида Милана Михајловића на прекинутом такмичењу Музичке омладине у Београду, марта 1999. године.
Усавршавала се у класама уметника као што су Ференц Радош, Мареј Пераја, Леон Флајшер, Арие Варди, Александар Лонквиц, Алдо Чиколини, Кристоф Рихтер, Ксенија Јанковић, Ајда Левин и Ирена Графенауер.
Наступала је као солиста са Националним оркестром Француске, оркестром Капитол из Тулуза и оркестром из Пикардије, оркестрима Синфониа Варсовиа, Бриттен синфониа и Pelléas, Симфонијским оркестром РТВ Ирске, Гудачима Св. Ђорђа, Војвођанским симфоничарима и свим симфонијским оркестрима у Београду.
Године 2002. оснива клавирски дуо са сестром Сањом који убрзо постиже запажене успехе освојивши две специјалне награде на АРД такмицењу у Минхену 2005. и низом концерата у Јапану, Француској, Енглеској, Италији и Србији. У сезони 2006/07 снимају два ЦД-а са композицијама за клавир четвороручно и за два клавира, за француску фондацију Меyер и програм Déclic француског министарства културе. Њихов први комерцијални диск са делима Стравинског ће изаћи у јануару 2012. у издању компаније Мираре.
Француска критика је веома топло примила први солистички диск Лидије Бизјак са сонатама Шуберта и Шумана (Лyринx), доделивси му признање Diapason découverte новембра 2006. Поводом прославе стогодишњице рођења Љубице Марић, снимак Византијског концерта из 2009. у извођењу Лидије Бизјак и Симфонијског оркестра РТС уврштен је у ЦД антологију њених дела која је објављена 2010. године (ПГП РТС).
Лидија Бизјак је одрзала неколико мајсторских курсева на ФМУ у Београду, а редован је професор на Конзерваторијуму у Кану (Нормандија).