Недеља, 18. октобар 2026.
Задужбина Илије М. Коларца у 20.00
Солунски државни симфонијски оркестар
Диригент: Лио Мекфол
Солисти: Симос Папанас, виолина, Савина Јанату, вокал, Киријакос Гувентас, виолина
Никос Скалкотас: Пет грчких игара
1. Игра из Епира
2. Игра са Крита
3. Грчка народна игра
4. Игра из Аркадије
5. Клефтска игра
Јозеф Хајдн: Концерт за виолину и оркестар бр. 1 у Це дуру
солиста: Симос Папанас, виолина
Пауза
Франц Шуберт-Густав Малер: Смрт и девојка са традиционалним песмама између ставова
солисти: Савина Јанату, вокал и Киријакос Гувентас, виолина
Харос и девојка (Кипар)
I. Allegro
Два брата (Волакас, Драма)
II. Andante con moto
Вгенула (Миконос)
III. Scherzo. Allegro molto – Trio
Бол и верност девојке (Крит, ризитико)
IV. Presto - Prestissimo
1500, 2000, 2500
Солунски државни симфонијски оркестар један је од најистакнутијих симфонијских ансамбала југоисточне Европе. Основао га је 1959. године грчки композитор и диригент Солон Михаилидис. Тренутно га чини више од 112 музичара, а сваке године десетине хиљада људи посећује његове концерте.
Овај оркестар је значајан промотер грчке културе на међународној сцени, како путем међународних турнеја, тако и кроз снимање музике. Током недавних турнеја наступао је у престижним дворанама као што су Музикферајн у Бечу и Елбфилхармонија у Хамбургу. Ансамбл је такође наступао у Италији, Немачкој, Француској, Кини, Аустрији, Естонији, Чешкој, Румунији, Бугарској, Србији, Северној Македонији и на Кипру. Његову дискографију, која је наишла на одличне критике, објавиле су водеће међународне издавачке куће, међу којима су Deutsche Grammophon, EMI, Berlin Classics, BIS и Naxos.
Ансамбл је сарађивао са неким од водећих светских музичких имена, међу којима су Арам Хачатурјан, Лучано Павароти, Леонид Коган, Мстислав Ростропович, Владимир Ашкенази и Одисеас Димитријадис, као и са актуелним врхунским уметницима као што су су Пласидо Доминго, Хосе Карерас, Јонас Кауфман, Елина Гаранча, Асмик Григоријан, Тан Дун, Томас Зандерлинг, Мартин Брабинс, Јефим Бронфман, Фазил Сај, Симон Трпчески, Леонидас Кавакос, Аугустин Хаделих, Данијел Хоуп, Јулијан Рахлин, Миша Мајски, Ави Авитал и многи други.
Редовно наручује дела грчких и међународних композитора и премијерно их изводи, а такође организује такмичење „Димитри Митропулос” у дириговању и композицији.
Промовише камерну музику, будући да у сарадњи са Археолошким музејом у Солуну организује један од најуспешнијих и најпосећенијих фестивала камерне музике у Грчкој. Његове разноврсне образовне програме сваке године има прилику да прати хиљаде ученика. Преносе се уживо у стотинама школа, међу којима су и оне у удаљеним крајевима Грчке и иностранству. У оквиру свог друштвеног ангажмана, редовно приређује концерте у болницама, затворима и установама за особе са инвалидитетом.
Након оснивача и првог директора Солунског државног симфонијског оркестра Солона Михаилидиса, на месту директора смењивали су се истакнути грчки музичари: Јоргос Тимис, Алкис Балтас, Каролос Триколидис, Космас Галилеас, Константинос Пацалидис, Леонидас Кавакос, Микис Михаилидис, Мирон Михаилидис, Александар Мира, Јоргос Вранос и Зои Цокану. Тренутни директор оркестра је Симос Папанас, док функцију главног диригента обавља Леo Макфол.
.
Лео Мекфол је главни диригент Солунског државног симфонијског оркестра, главни диригент Симфонијског оркестра Форарлберга и генерални музички директор Хесенског државног позоришта у Висбадену. Блиско је повезан и са Камерним оркестром „Алма Малер”, који чине млади музичари врхунских европских оркестара.
Током последњих сезона наступао је са Филхармонијом Би-Би-Сија, ансамблом „Хановер бенд”, Националним оркестром Лиона, Националним оркестром „Капитол” из Тулуза, Дортмундском филхармонијом, Београдском филхармонијом, као и симфонијским оркестрима из Оулуа и Куопија (Финска). Његов снимак раних симфонија Емили Мајер освојио је награду „Опус класик” 2021. године за најбољи снимак симфонијске музике осамнаестог века и увршћен је на листу „Најбољих снимака класичне музике 2020. године” коју саставља „Њујорк тајмс”.
Поред концертних активности, дириговао је у Енглеској националној опери („Травијата”), на фестивалу Глајнборн и Glyndebourne on Tour („Ванеса”, „Тако чине све”, „Дон Ђовани”), у Опери Норт („Окретај завртња”), Хесенском државном позоришту у Висбадену („Отело” и „Фалстаф”) и Позоришту у Хајделбергу („Русалка”).
Његов први званични ангажман био је на месту првог диригента Државног позоришта у Мајнингену, где је дириговао разноврсним репертоаром, укључујући опере „Тристан и Изолда” и „Танхојзер”. У том периоду био је и помоћник диригента Омладинског оркестра „Густав Малер”, са којим је извео дело „Замак Плавобрадог”.
Након учешћа на мајсторским курсевима у Лондону и Луцерну, интензивно је сарађивао са Бернардом Хаитинком, помажући му на пројектима са Краљевским оркестром Концертгебау (Амстердам), Чикашким симфонијским оркестром, Бечком филхармонијом, Симфонијским оркестром Баварског радија и Европским камерним оркестром.
Пијаниста и виолиста Лео Мекфол студирао је дириговање на Академији „Сибелијус” и код Јоханеса Шлефлија на Универзитету уметности у Цириху. Добитник је Немачке награде за дириговање 2015. године, а 2014. године био је финалиста такмичења за награду „Нестле” за младе диригенте (у сарадњи компаније „Нестле” и Салцбуршког фестивала).
.
Симос Папанас је рођен у Солуну, у Грчкој, 1979. године. Студирао је виолину, барокну виолину, композицију и математику на Новом конзерваторијуму у Солуну, Оберлин колеџу и Универзитету Јејл. Учио је виолину код Петра Арнаудова, Тараса Габоре и Ерика Фридмана, барокну виолину код Мерилин Мекдоналд и композицију код Христоса Самараса.
Наступао је као солиста са оркестрима међу којима су Државна капела из Дрездена, Оркестар Бољшог театра, Циришки камерни оркестар, Камерни оркестар из Базела, ансамбл „Женева камерата” (Geneva Camerata), Прашки симфонијски оркестар, Државни оркестри Атине и Солуна, Национални симфонијски оркестар Грчког радија, Софијска филхармонија, ансамбл „Софијски солисти”, Кипарски симфонијски оркестар, Минхенски симфонијски оркестар, Симфонијски оркестар Радија Југозападне Немачке, ансамбл „American Bach Soloists” и оркестар „Philharmonia Moments Musicaux” са Тајвана.
Као солиста снимао је за издавачке куће „Deutsche Grammophon”, „BIS” и „Centaur”. Наступао је на фестивалима у Вербијеу (Швајцарска), Шлезвиг-Холштајну (Немачка), Музичком фестивалу у Савани (САД), Sommets Musicaux у Гштаду (Швајцарска), Међународном фестивалу виолине у Санкт Петербургу, Атинском фестивалу и Музичком фестивалу у Токију, као и у дворанама као што су Карнеги хол у Њујорку, Палата музике (Palau de la Música) у Барселони, Велика салa Санктпетербуршке филхармоније, Земперопер у Дрездену и атинско позориште „Ирод Атички”.
Његове композиције извођене су и снимане широм света (САД, Русија, Канада, Перу, Иран, Јапан, Тајван и већина европских земаља), у престижним концертним дворанама међу којима су Музикферајн у Бечу, Тонхале у Цириху и Национална концертна дворана у Тајпеју.
Од 2003. године је концертмајстор Државног симфонијског оркестра Солуна, а од децембра 2022. и његов директор.
.
Савина Јанату је студирала певање код Гогоа Георгиопулуа и Спироса Сакаса у Атини, а касније је похађала постдипломске студије на Гилдхол школи за музику и драму у Лондону уз стипендију коју joj је доделила Фондација „Mousigetis”.
Године 1979. започела је професионалну каријеру на Трећем програму грчког радија, учествујући у емисији „Lilipoupolis” у сарадњи са композиторком Леном Платонос. Након тога, њена каријера је доживела велики успон кроз сарадњу са бројним грчким композиторима (Платонос, Мамангакис, Кипургос, Кацулис, Григорију, Марангопулос, Камаротос и други), а од тада је објавила и мноштво албума.
Средином деведесетих година удружила је снаге са џез и традиционалним музичарима и основала састав „Primavera en Salonico”, који изводи сефардске и медитеранске песме. Снимили су осам албума за издавачке куће „Lyra” и „ECM” и одржали концерте широм света.
Осамдесетих година била је оснивач и члан ансамбла за рану музику („Early Music Workshop”) у Атини.
Увек је показивала велико интересовање за истраживање фри-џез (free jazz) музике. Сарађивала је са Петером Ковалдом, Флоросом Флоридисом, Беријем Гајем, Никосом Тулиатосом, Гинтером Пичајдером, Гералдом Прајнфалком, Гинтером „Бејби” Зомером, ансамблом „Medea Electronique” и ансамблом „Constantinople”.
Јанату је и текстописац (CD-ови „Dreams of the Mermaid: Is King Alexander Alive?”, „Rosa das rosas", „Musique des chambres" – „Lyra Records”).
Компоновала је музику за позориште (Народно позориште Грчке, Народно позориште Северне Грчке, Тесалијско позориште, Позориште „Неос Космос”, Плејбек театар), за представе: „Медеја”, „Баханткиње”, „Ифигенија у Аулиди”, „Дибук”, „Кавкаски круг кредом”, „Персона”, „Молитељке”) и за пантомимске представе. Повремено учествује у радионицама, подучавајући глумце и музичаре вокалној импровизацији.
.
Киријакос Гувентас, рођен у Солуну 1966. године, одрастао је у музичком породичном окружењу. Започео је музичке студије са дванаест година на Конзерваторијуму Северне Грчке, у класи Фаниса Капланидиса, где је дипломирао 1991. године са одличним успехом.
Током студија стекао је дипломе „Special Harmony” и L.R.M.S. на Краљевској музичкој академији у Лондону. Упоредо са студијама на конзерваторијуму, почео је систематски да се бави свим жанровима грчке музике: традиционалном, народном, уметничком, ребетиком и ретро музиком. Са 15 година започeo je полупрофесионални ангажман са разним музичким саставима у граду, стичући репертоар и искуство у извођењу различитих стилова.
Године 1989. почео је да предаје на Конзерваторијуму северне Грчке још пре него што је тамо дипломирао, као и на Конзерваторијуму „Костас Мацигос”, у Музичкој школи „Костас Василијадис” и на Конзерваторијуму „Лазарос Делидимос”, чиме је испунио десетогодишњи радни стаж који Министарство културе захтева за стицање звања професора.
Његова каријера професора традиционалне музике започела је 2001. године. До 2003. предавао је на Технолошком образовном институту (TEI) у Епиру, на Школи за народну и традиционалну музику у Арти, а касније и на Конзерваторијуму „Накас”, Универзитету у Македонији, Атинском конзерваторијуму, Школи за црквено појање у Марусију, Конзерваторијуму „Ризопулос”, као и на разним конзерваторијумима у унутрашњости земље, где предаје и данас.
Више од десет година био је и угледни учесник семинара традиционалне музике у Грчкој, попут оних у оквиру манифестација „Music Village” у Агиос Лаврентиосу (на Пилиону) и „Musical Courtyards” на Икарији, као и музичких скупова које је сам организовао на Тајгетосу, у Цумерки, на Сиросу, у Амфиси, Ираклиону (Крит) и у иностранству (у сарадњи са одговарајућим културним институцијама), међу којима су Летња академија у Белгији, SOAS (Школа за оријенталне и афричке студије) Универзитета у Лондону, као и догађаји у Паризу, Генту, Бриселу и Милану.
Гувентас је први уметник кога су јавне и приватне институције – почевши од Кавале 1989. године – позвале да споји академско знање о класичној техници свирања виолине са усменим искуством локалних мајстора који су још увек били живи и свирали на традиционалан начин. Тако је могао да стиче непосредно искуство и знање које је данас могуће стећи само путем видео-записа, будући да је та последња генерација у међувремену нестала, при чему је преломни тренутак представљала смрт Јоргоса Короса.
Чак око 400 виолиниста широм света похађало је његове часове, семинаре и предавања – многи од њих и низ година – било на конзерваторијумима или путем годишњих скупова, што сведочи о значају његовог педагочког рада.
