Година 2012. широм света обележава се не само као стогодишњица рођења иновативног америчког ствараоца Џона Кејџа (1912-1992), већ и као истоветни јубилеј композитора кога је Кејџ познавао и посебно ценио – Конлона Ненкероуа (1912-1997). Најпре амерички, а од 1956. године мексички држављанин, Конлон Ненкероу је у правом смислу речи био специјалиста у својој струци: највећи део његовог опуса чине студије које је написао за само један инструмент – механички клавир. Ненкероу је током 40-их година 20. века решио да се посвети писању за овај механички инструмент, сматрајући да ће, као аутор, потпуно преузети контролу не само над структуром и концептом дела, већ и над сваким његовим појединачним извођењем. Иако је још пре II светског рата изгледало да механички клавир – као медиј за који се, поготово у домену класичне музике, више није назирала велика перспектива – крупним корацима одлази у историју, Ненкероу је управо у овом медију остварио богато изнијансиран опус који је инспирисао и друге ауторе да увиде могућности које механички клавир пружа.
Ненкероу је својим делом показао да наоко релативно скроман и ограничен стваралачки медиј може да добије нове димензије захваљујући бравурозном индивидуалном уметничком ангажману. Амерички композитор и теоретичар музике Џејмс Тени (1934-2006) сматрао је да је, захваљујући дометима оствареним у својим делима, Ненкероу омогућио да западна култура више никада не изгуби интересовање за механички клавир. У композиторовим етидама за механички клавир проналазимо читав спектар композиционих решења, од којих су најзаступљенија она која се ослањају на различите типове полифоног рада. Ова дела су до извесне мере и одбљесци различитих музичких светова које је композитор проучавао и ценио: ту се, као у неком усковитланом језгру, укрштају Јохан Себастијан Бах (1685-1750), Игор Стравински (1882-1971), Ђерђ Лигети (1923-2006), Арт Тејтам (1909-1956)... И у овим, као и у композицијама за класичне инструменте, које је углавном писао на почетку и при крају каријере, Ненкероу готово увек остварује висок степен вируозитета, што даје посебан бљесак његовим делима.

Кроз београдски перформанс који се приређује у част Конлона Ненкероуа, откривају се различити аспекти композиторовог професионалног деловања, али и његовог приватног живота. Ненкероуов животни пут обележило је неколико храбрих потеза, а одважност овог иначе скромног и повученог човека, пренела се и на његове уметничке кораке. Као припадник Батаљона „Абрахам Линколн”, формираног у оквиру Интернационалне бригаде, обрео се у шпанском грађанском рату (1937-1938). Када је, убрзо по повратку из Шпаније, престао да верује у то да ће му САД икада опростити комунистичку оријентацију, решио је да се пресели у Мексико (1940). Ту је, у осами, углавном писао за механички клавир, не очекујући да ће добити прилику да оствари велику и значајну каријеру, али и стално сумњајући у оно што ради. Током 60-их и 70-их година 20. века, музички кругови САД и Европе постепено почињу да се упознају са Ненкероуовим стваралаштвом и да, последично, увиђају да у Мексико Ситију живи и ствара један од најинтересантнијих савремених композитора. Отада се Ненкероуова дела све више изводе, штампају, снимају, разматрају, па и транскрибују за различите саставе.
Тек откривши Ненкероуов опус, прослављени композитор Ђерђ Лигети је 1980. године написао: “Ненкероу је синтеза америчке традиције, полифоније Баха и елеганције Стравинског, па чак и много више: он је најбољи композитор друге половине овога века.”

Драгана Стојановић-Новичић

{gallery}44bemus/nenkerou/{/gallery}