Милиј Балакирјев (1837-1910)
ИСЛАМЕЈ, Оријентална фантазија (1869, рев. 1902; оркестрација: Сергеј Љапунов)        9’

Вук Куленовић (1946)
КОНЦЕРТ ЗА ВИОЛИНУ И ГУДАЧКИ ОРКЕСТАР – премијерa (2011)                           21’

Pauza

Александар Обрадовић (1927-2001)
КОНЦЕРТ ЗА КЛАВИР И ОРКЕСТАР бр. 3 „Pro libertate“ (1999) – премијера             21’
Allegro risoluto e con collera
Largo
Marciale e energico

Александар Бородин (1833-1887)
СИМФОНИЈА бр. 2, ха-мол (1869-1876                                                                  25’    
Allegro
Scherzo. Prestissimo-Allegretto
Andante
Finale. Allegro

Као духовни вођа „Петорке“, уметничке групе коју су поред њега чинили Римски-Корсаков, Мусоргски, Кјуи и Бородин, Милиј Балакирјев заузима значајно место у историји руске музике друге половине 19. века, иако је данас његовог стваралаштво прилично заборављено. Исламеј, оријентална фантазија је његово најизвођеније дело. Композитор је добио инспирацију за овај клавирски комад након посете Кавказу, те је Фантазија заснована на две теме из тих крајева. Фантазија постоји у две оркестарске верзије: прву је сачинио Алфредо Касела, а другу, познатију, Сергеј Љапунов, лојални ученик Балакирјева, који је успео да задржи, па чак и појача „егзотични“ призвук оригинала.

Вук Куленовић је професор композиције на Беркли колеџу за музику у Бостону (Масачусетс). Његову музику поручују и изводе, између осталих, Краљевски Консертхебау оркестар из Амстердама, Радијски симфонијски оркестар из Штутгарта, Национални оркестар Француског радија. Композиције Куленовића извођене су с успехом у Европи, Северној Америци, Азији, Аустралији… Музички језик Куленовића открива утицаје америчког минимализма, џеза, индијских рага, балканске народне музике, рока и других савремених стилова. Компоновао је преко 100 дела за симфонијски оркестар, солистичке инструменте, камерне ансамбле, затим хорске и вокалне композиције, балете и примењену музику за филм и позориште.
Концертантна дела заузимају веома значајно место у креативном опусу Вука Куленовића. Први концерт за виолину назван Лидијски пејзаж премијерно је извео Срђан Грујић. Други виолински концерт Adoration of Moon (Обожавање месеца) настао је у САД, где је више пута изведен. Трећи по реду, Концерт за виолину и гудаче има два става и открива елементе барокног кончерта гроса у коме је солиста „први међу једнакима“...

Композитор, професор на Факултету музичке уметности у Београду и ректор Универзитета уметности, Александар Обрадовић је био истакнута личност у српском музичком животу друге половине 20. века. Основу музичког језика Обрадовића чини неокласицизам, а био је и један од првих српских композитора који су експериментисали у области „тапе мусица“ (Епитаф Х, Микросимфонија) и у чисто електронском звучном медију (Електронска токата и фуга). Повремено користи и елементе додекафонске технике, алеаторике и техника „Пољске школе“, што све доприноси богатству звучне слике Обрадовићевих композиција.
Концерт Pro libertate (лат. „За слободу”) Александра Обрадовић је компоновао 1999. године, у позним годинама живота, а до сада није изведен. Дело обилује духовним подтекстом који је уткан у сам музички материјал Концерта на веома оригиналан начин: реч „LIBERTAS“ (лат. слобода) исписана је „Морзеовом азбуком“, тј. нарочитим ритмичким обрасцима, у трећем ставу Концерта.

Захваљујући популарним Половецким играма из опере Кнез Игор, Александар Бородин је данас свакако један од најпознатијих чланова „Петорке“, али и руских композитора уопште. Друга симфонија настајала је паралелно са Кнезом Игором и опером-балетом Млада, што је резултирало бројним мелодијским паралелама између ових композиција. Владимир Стасов, ватрени промотер „Петорке” је тврдио да му је Бородин у више наврата изнео „програм” ове симфоније: први став осликава окупљање руских витезова-ратника, лагани став фигуру средњовековног барда Бојана (који се појављује у Глинкиној опера Руслан и Људмила), а у последњем ставу приказано је славље хероја. Због тога је Стасов овом делу дао надимак „Богатирска (тј. херојска) симфонија”.

Јелена Јанковић

Александар Марковић се афирмисао као један од најуниверзалнијих диригената млађе генерације тумачећи широк симфонијски и оперски репертоар. Комбинацијом ефикасности и прецизности на пробама, те експресивне музикалности на концертима, Александар Марковић је постао међународно познат као интерпретатор дела многобројних аутора, од старих мајстора до савремених композитора. Пошто је први пут постао шеф-диригент у 29. години, Александар Марковић је водио Оперу Тирола (Tiroler Landestheater) кроз три узастопне сезоне. Већ тада је заслужио признања водећих немачких оперских часописа и подршку публике. Његове запажене продукције из тог времена су: Cavaleria Rusticana/Пајаци, Лабудово језеро, Ромео и Јулија, Летећи Холанђанин, Салома, Мадам Батерфлај, Тоска, Травијата, Набуко и Норма, као и велики број симфонијских концерата.
Александар Марковић је дириговао серију представа опере Травијата у Националном театру у Прагу, Фигарову женидбу у салцбуршком Државном театру, и нову поставку опере Моћ судбине у Народном позоришту у Београду.
Пошто је први пут наступио са Филхармонијом из Брна у јесен 2008, Александру Марковићу је одмах понуђено место Музичког директора овог ансамбла – позиција коју заузима и данас. Инвентивно програмирање, фокусирана посвећеност и неговање високих стандарда овог значајног средњоевропског оркестра основа су уметничког креда диригента. Заједно, наступали су у значајним европским дворанама – Grosses Festspielhaus у Салцбургу, Палата уметности у Будимпешти, Стефаниенсаал у Грацу, Бруцкнерхаус у Линцу, као и у бројним јапанским градовима.
У 2006. Александар Марковић је дебитовао са Бечким симфоничарима у оквиру Године Моцарта у бечком Мусикферајну. После серије концерата за Музичку омладину у бечком Конзертхаус, са Симфоничарима је отворио престижни фестивал Wiener Festwochen 2008. Овај концерт је ливе преносила Евровизија.
Током 2009. Александар Марковић је забележио високо оцењени деби са Konzerthausorchester из Берлина, тумачећи дела Лигетија, Хајдна и Берлиоза; у истој сезони је дириговао Филхармонијским оркестром Штутгарта, Симфонијскјим окестром РТВЕ и Нирнбершком филхармонијом. Са Филхармонијском оркестром Виртемберга наступао је у Швајцарској и Италији.
Александар Марковић је редован гост Прашког ФОК симфоњског оркестра, те Словенске и Словачке филхармоније. Током 2008. је наступао на турнеји са Шкотским камерним оркестром и дириговао са Државном филхармонијом Rheinland-Pfalz. Радио је са Бечким камерним оркестром, ансамблом Wiener Concert-Verein, Камерним оркестром the Spirit of Europe и бројним средњоевропским и источноевропским ансамблима. Ван Европе, наступао је са Катарском филхармонијом и са корејским Суwон филхармонијским оркестром.
У сезони 2010/11. Александар Марковић је дебитовао са Дрезденском и Загребачком филхармонијом, Bucheon и Wonju филхармонијским ансамблима, и наступио на фестивалима Kissinger Sommer, Mecklenburg-Vorpommern, те на музичким фестивалима у Братислави и Муртену. Био је и члан жирија у полуфиналном такмичењу Евровизије за Младог Музичара 2010. у Бечу.
Испољивши веома рано афинитет према музици, Александар Марковић је студирао клавир у родном Београду и у САД. Мајсторску диплому из дириговања стекао је на Universität für Musik und darstellende Kunst у Бечу, у класи Леополда Хагера. Похађао је мајсторску класу на Accademia Musicale Chigiana у Сијени где је стекао Дипломаd’onore.
Александар Марковић је добитник Прве награде на 7. Међународном Фителберг такмичењу за диригенте у Катовицама. Био је и стипендиста престижне Херберт фон Карајан фондације из Берлина.

Срђан Грујић почео је да учи виолину код М. Антонијевића. Од 1971. до 1974. године студирао је на Лењинградском конзерваторијуму у класи А. А. Фишера. Постдипломске студије завршио је у класи Александра Павловића на Факултету музичке уметности у Београду. Као најбољи постдипломац у својој генерацији освојио је награде из фондова Мерима Драгутиновић и Марија Михајловић. До 1988. године био је концертмајстор и солиста Београдског гудачког оркестра Душан Сковран, и истовремено је деловао као доцент на Факултету музичке уметности у Беогаду. Сада је ангажован као заменик концертмајстора Симфонијског оркестра Фрајбуршке филхармоније у Немачкој. Наступао је као солиста широм некадашње Југославије, као и у Великој Британији, Француској, Грчкој и Немачкој. Године 1995. основао је у Фрајбургу гудачки оркестар Респиги, а 2001. квартет Адонис.
Срђан Грујић гаји посебан афинитет према извођењу дела савремених композитора, посебно Љубице Марић и Вука Куленовића. Многа њихова дела је премијерно изводио, измедју осталих Тристезза за виолину и клавир и Лидијски пејзаж за виолину и гудачки оркестар Вука Куленовића.

Маја Рајковић је рођена у Београду. Музичко образовање добила је у класама Радмиле Живковић и Мирославе-Лили Петровић. Дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду у класи Константина Богиноа. Завршила је Школу за високо музичко усавршавање у Портогруару (Италија) у истој класи. Магистрирала је код Душана Трбојевића на Факултету музичке уметности у Београду, где је и запослена као ванредни професор на Катедри за клавир.
Од 2001. је потпредседник MCNM (Mediterranean Collaboration of New Musicians) и ICF (International Cultural Federation 21st Century). Добитник је награда на Интернационалном пијанистичком конкурсу Carlo Soliva у Италији, конкурсу Рахмањинов '93, а на 24. Међународном такмичењу Музичке омладине освојила је трећу награду жирија (прва није додељена) и специјалну награду публике. Наступала је са Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром РТС, Гудачима Св. Ђорђа, БГО Душан Сковран, на фестивалима Бемус, Сплитско љето, Херцег-фест, Међународни фестивал жена музичара у Атини, Фестивал камерне музике Портогруаро, Италија, Загребачки бијенале... Концертира широм Србије, Црне Горе, у Италији, Хрватској, Енглеској, Грчкој, Луксембургу...