Учесници

Книнска Крајина
Мушка пјевачка група „Српска тромеђа″
Банија
Женска група пјевача, Завичајно удружење Баније
Кордун
Женска и мушка група пјевача, КУД „Петрова Гора – Кордун″
Босанска Крајина
Женска пјевачка група, Пискавица
Мушка пјевачка група, Чиркин Поље
Бела Крајина
Женска пјевачка група „Креснице″ ; Културно друштво „Божо Рачић″, Адлешићи;
КУД „Станко Пауновић″, Панчево: Игре из Беле Крајине (кореограф Дејан Трифуновић)

У складу са сопственим пореклом Србе-граничаре одликују особине типичне за Динарце. Ни вишевековни живот ван првобитног завичаја није битно утицао на облике њихове материјалне и духовне културе. Отуда потиче сличност међу људима који насељавају Книнску Крајину, Банију, Лику, Кордун или Босанску Крајину. Изузетак међу њима представљају Срби из Беле Крајине. Иако и сâми традиционални (по речима етномузиколога др Змаге Кумер, њихова музика, као и обичаји који је прате, спадају међу најархаичније на територији Словеније), Срби-ускоки (ускоци) гаје музику и игру која се у великој мери разликују од истих код других Срба-граничара. Разлози за то за сад су нам непознати и тек будућа истраживања ће их можда у некој мери осветлити.
Традиционална народна музика Срба-граничара најчешће се изражава као вокална, док је инструментална ограничена на коришћење неколико инструмената, тамбурицу (са две, три или четири жице), дипле, али и усну хармонику, као релативно новији инструмент, међутим у пуној мери укључен у локалну музичку праксу.
Народно певање већине Срба-граничара најчешће је двогласно, делећи се на два слоја, старије и новије. Као што је то типично за Динарце, и старије двогласно певање Срба-граничара дисонантно је, са секундом као основним сазвучним интервалом. Облици певања крећу се од оних једноставне полифоне структуре (хетерофонија блиска једногласу), све до оних за које је типично "хармонско" богатство што кулминира певањем у којем се доследно спроводи секундни паралелизам. Ово певање у својој основи има богату терминологију која се односи на многе од његових особина, тако се уз оно уобичајено "на глас" (Босанска Крајина), у њему често јавља и назив "ојкача" ("кордунашка ојкача" на Кордуну). У овим песмама јављају се многе особености које га чине посебним у односу на облике певања других Динараца, као што је то на пример појава две "интонативне осе" (кад се у оквиру једне певане строфе песма пева на два "нивоа", од којих је други обично нижи од првог). Новије певање општепознато као певање "на бас", али на Кордуну и као "на бајс", односно певање "с контром", у Босанској Крајини, представља типичног представника стила коме припада, хомофоно је с терцом као доминантним сазвуком. Овом певању у извесној мери припада чак и певање Беле Крајине, с тим што је стил његовог извођења другачији, некако "мекши" и "питомији", што би се, могуће је, могло посматрати као утицај музичких стилова типичним за Словенце с којима Белокрањци живе заједно већ више векова.
Иако се музичко стваралаштво Срба-граничара из Книнске Крајине, Баније, Лике, Кордуна као и Босанске Крајине још увек најчешће гаји по кућама, неретко се то догађа у оквиру одређених институција какве су на пример Културно-уметничка друштва. Ово, ипак, најчешће не утиче на његове облике и начине испољавања, који су и даље свежи као и у време кад су живели на селу. Што се тиче певања које припада "Србима-ускоцима" у Белој Крајини, оно више није на репертоару њихових потомака. Временом, они су га напустили, али суседи – Словенци нису дали да нестане у неповрат, већ су га, по речима певача из групе "Крес", преузели као "дио своје баштине и јих на такав начин оживљављу те представљају јавности". Уз песме, ови људи гаје и игре, као и обичаје, некада типичне за становнике Беле Крајине ("крес" и др.).

проф. др Димитрије О. Големовић