Програм
Лудвиг ван Бетовен (1770-1827)
Седам варијација на тему Bei Männern, welche Liebe fühlen из Моцартове „Чаробне фруле“, Ес-дур (1801)
Јоханес Брамс (1833-1897)
Соната за клавир и виолонело бр. 1, оп. 38, е-мол (1862-65)
Allegro non troppo
Allegretto quasi Menuetto
Allegro
пауза
Енрике Гранадос (1867-1916)
INTERMEZZO из опере (1915; ар. Г. Касадо)
ANDALUZA из Дванаест шпанских игара оп. 37 бр. 5 (1890; ар. М. Мајски)
Пабло де Сарасате (1844-1908)
PLAYERA из циклуса Шпанске игре, оп. 23 бр. 1 (1880; ар. М. Мајски)
Исак Албениз (1860-1909)
TANGO из свите Шпанија, оп. 165 бр. 2, B. 37 (1890; ар. М. Мајски)
Гаспар Касадо (1897-1966)
REQUIEBROS (1934)
Мануел де Фаља (1876-1946)
Шпанска народна свита (1914-15; ар. П. Кочански/М. Марешал, адаптација М. Мајски)
El paño moruno (Маварски вео)
Nana (Успаванка)
Canción (Песма)
Jota (Нота)
Asturiana (Астуријана)
Polo (Поло)
Два дела за виолончело и клавир у првом делу концерта спадају у стубове литературе за овај извођачки састав. Варијације Лудвига ван Бетовена компоноване су на тему дуета Памине и Папагена из првог чина Моцартове опере Чаробна фрула. Тема је дводелног облика, у такту 6/8 и нежног, лирског карактера. Почетна почетна мелодија излаже се најпре у деоници клавира (који „глуми“ Памину), а потом и виолончела (у улози Папагена), и тај редослед излагања ће бити задржан током читаве композиције, као јасна алузија на Моцартов дует. За разлику од неких других Бетовенових циклуса варијација, овде је структура прилично једноставна. Прве три варијације задржавају карактер теме, али са типично бетовеновском фактуром у деоници клавира. Наредне четири доносе промену расположења: четврта варијација је у истоименом ес-моллу, пета је скерцозна, а шеста је у лаганом темпу. Последња, седма је хитра, веселог карактера и завршава се кодом у којој се још неколико пута излаже почетна тема и тиме заокружује циклус.
Брамсова Соната за клавир и виолончело оп. 38 открива његово интересовање за музику ранијих епоха, од ренесансе до класицизма. Конкретно, ово дело представља омаж Јохану Себастијану Баху: главна тема првог става, као и тема фуге из трећег става, цитиране су из његове збирке Уметност фуге (Contrapunctus 4 и 13). Први став је велики сонатни облик чије теме се одликују ширином и лиризмом. Други став – “квази Менует” – одликује се орнаментацијом и фигурама које подсећају на музику француског барока. Трећи став је најзанимљивији: иако га често називају фугом, заправо је реч о сонатном облику са великим полифоним одсецима. Почетна тема, заснована на Contrapunctus 13 из Уметности фуге, заиста се развија на начин фуге све до наступа групе друге теме, која је третирана „класичније“. У развојном делу се такође појављују имитациона излагања тема, затим инвертна фуга и други полифони сегменти у алтернацији са деловима који су више епизодични или пак засновани на класичном мотивском развоју. Читав став, дакле, доноси синтезу Бахове полифоније са елементима класичног сонатног мишљења (сличан поступак користиће и у финалу своје Четврте симфоније, тридесетак година касније), ослањајући се тиме на стваралаштво још једног немачког великана – Лудвига ван Бетовена. Још једна тековина Бетовенове камерне музике у Брамсовом стваралаштву огледа се у веома значајној улози која је поверена клавиру, будући да је он равноправни партнер виолончелу, а повремено чак и води главну реч.
Композиције шпанских аутора из периода романтизма у другом делу откривају потпуно другачији однос виолончела и клавира. С изузетком виртуозног комада Requiebros Гаспара Касадоа, славног виолончелисте прве половине 20. века, који је оригинално компонован за виолончело и клавир, остале композиције представљају аранжмане клавирских, вокалних и виолинских композиција. Ипак, свима је заједничко то што су инспирисане шпанским фоклором – играчким ритмовима, вокалним карактером орнаментисаних мелодија, односно гитарском фактуром у пратњи. Интермецо Енрикеа Гранадоса је популарни комад аранжиран из опере Goyescas (1916), која је настала из истоимене клавирске свите овог композитора, чијих је шест ставова инспирисано сликама Франсиска Гоје. Гранадосова Андалуза је пети комад из веома популарног циклуса Дванаест шпанских игара за клавир. И Танго Исака Албениза је аранжиран из клавирске свите Шпанија: Шест слика из албума, док су Шпанске игре Пабла де Сарасатеа изворно писане за „његов“ инструмент – виолину, у пратњи клавира. Сарасате је своје шпанске мелодије груписао у диптихе, под различитим бројевима опуса, а Playera је део диптиха Playera y zapateado, оп. 23. На крају, „Шпанска народна свита“ је аранжирана из популарног циклуса „Седам шпанских народних песама“, који је Мануел де Фаља компоновао по повратку у Шпанију након седмогодишњег боравка у Паризу, на почетку Првог светског рата. Песме коришћене у овом циклусу потичу из различитих региона Шпаније; и док су текстови народних песама преузети у оригиналу, мелодије су третиране слободније, под утицајем импресионизма који је де Фаља „упио“ током боравка у Паризу.
Јелена Јанковић
Миша Мајски је једини виолончелиста на свету који је студирао код двојице великана – Мстислава Ростроповича и Грегора Пјатигорског. Ростропович је о Миши Мајском рекао да је „један од највећих талената млађе генерације челиста. Његово музицирање комбинује поетичност и изузетну деликатност са снажним темпераментом и бриљантном техником.“ Рођен у Литванији, школован у Русији, натурализовани Израелац, Миша Мајски је гост највећих музичких центара као што су Лондон, Париз, Берлин, Беч, Њујорк и Токио.
Себе сматра грађанином света: „Свирам на италијанском виолонечелу, користим француска и немачка гудала, аустријске и немачке жице, моја кћи је рођена у Француској, мој најстарији син у Белгији, средњи син у Италији а најмлађи у Швајцарској, возим јапански аутомобил, носим швајцарски сат, индијску огрлицу и осећам се као код своје куће свуда где људи цене и уживају у класичној музици.“
Ексклузивни уметник компаније Deutsche Grammophon у последњих 25 година, објавио је преко 30 албума са оркестрима као што су Бечка и Берлинска филхармонија, Лондонски симфонијски оркестар, Израелска филхармонија, Европски камерни оркестар и многи други.
Једна од најзначајнијих година у његовој каријери била је 2000, посвећена већим делом светској турнеји на којој је изводио Бахову музику и наступио на више од 100 концерата! Како би показао своје дубоко поштовање према овом великом композитору, Миша Мајски је исте године по трећи пут снимио његове комплетне Свите за соло виолончело.
Снимци Мише Мајског окитили су се признањима стручне критике широм света и освојили су пет пута престижну Награду дискографске академије у Токију, три пута награду Ехо Немачке дискографске индустрије, Grand Prix du Disque у Паризу и Diapason d’Or за снимак године, као и неколико номинација за награду Греми.
Уметник светског реномеа и редован гост највећих међународних фестивала, Миша Мајски је сарађивао са диригентима као што су Ленард Бернштајн, Карло Марија Ђулини, Лорин Мазел, Зубин Мехта, Рикардо Мути, Ђузепе Синополи, Владимир Ашкенази, Данијел Баренбојм, Џејмс Ливајн, Шарл Дитуа, Марис Јансонс, Валериј Гергијев и Густаво Дудамел, а на камерном подијуму остварио је партнерство са славним уметницима међу којима су Марта Аргерич, Раду Лупу, Нелсон Фреире, Евгениј Кисин, Ланг Ланг, Питер Серкин, Гидон Кремер, Јуриј Башмет, Вадим Рјепин, Максим Венгеров, Џошуа Бел, Џулијан Рахлих и Жанин Јансен, да поменемо само неке.
Лили Мајски рођена је у Паризу 1987, а недуго потом сели се у Брисел. Клавир почиње да учи у шестој години у класи Лил Тиемпо, а такође учи код Хагит Кербел, Олге Могилевски, Илане Давидс и Алана Вајса. Похађала је Музичку школу Персл (2001-2004) где је такође учила џез клавир. Усавршавала се на мајсторским курсевима код познатих уметника као што су Марта Аргерич, Дмитриј Башкиров, Јозеф Калихштајн, Јевгениј Могилевски, Павел Гилилов, Виталиј Маргулис, Олег Мајсенберг и Маријел Лабек, између осталих. Такође је учествовала на престижној Академији у Вербијеу у на курсевима клавира школе Oxford Philomusica.
Године 1997. је имала први јавни наступ у Карнеги Холу, на Хуманитарном гала концерту Фондације Rainforest, а тај концерт је и снимљен. Такође је сарађивала са Мишом Мајским на његовом најновијем компакт диску (објављеном Deutsche Grammophon) и на ЦД-у снимљеном уживо на фестивалу Пројекат Марта Аргерич (за ЕМИ). Снимци које је остварила Лили Мајски често се емитују на радијским и телевизијским програмима у Европи и Азији. На концертима је наступала широм Европе и на Далеком Истоку. Гост је многих познатих фестивала као што су Фестивал у Вербијеу, Музички фестивал Фрајбурт Зелт, Maggio Musicale Fiorentino, фестивал Франз Лист у Аустрији, „Јулиан Рахлин и пријатељи“ у Дубровнику, Музички фестивал у Шлезвиг-Холштајну и English Chamber Orchestra Music Cruise. Такође је наступала солистички и у оквиру камерних ансамбала у престижним дворанама као што су Royal Festival Hall у Лондону, Концертхаус у Бечу, La Fenice у Венецији, Beethovenhalle у Бону, сала Сантори у Токију, Teatro Olimpico у Риму, Бакингемска палата, Сала Московског конзерваторијума, Филхармонијска дворана у Санкт-Петербургу.
Лили Мајски радо наступа солистички и у оквиру камерних ансамбала, а такође редовно свира у дуу са својим оцем Мишом Мајским. Наступала је такође са уметницима као што су Јулијан Рахлин, Жанин Јансен, Рено Каписон, Сергеј Крилов, Николас Анђелић, Френк Брале, Жерар Косе, Шантал Жуије, Дора Шварцерберг али и млади, талентовани виолинисти Алиса Маргулис, Храчја Аванесјан и Жеза Хосу-Легоки.
